Job 30

Maintenant ils se moquent de moi

A sada smeju mi se mlađi od mene, kojima otaca ne bih hteo metnuti sa psima stada svog. ²A na šta bi mi i bila sila ruku njihovih? U njima beše propala starost. ³Od siromaštva i gladi samoćavahu bežeći od suva, mračna, pusta i opustošena mesta; ⁴Koji brahu lobodu po čestama, i smrekovo korenje beše im hrana.

⁵Između ljudi behu izgonjeni i vikaše se za njima kao za lupežom. ⁶Življahu po strašnim uvalama, po jamama u zemlji i u kamenu. ⁷Po grmovima rikahu, pod trnjem se skupljahu.

⁸Behu ljudi nikakvi i bez imena, manje vredni nego zemlja. ⁹I njima sam sada pesma, i postah im priča. ¹⁰Gade se na me, idu daleko od mene i ne ustežu se pljuvati mi u lice.

¹¹Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom. ¹²S desne strane ustajahu momci, potkidahu mi noge, i nasipaju put k meni da me upropaste. ¹³Raskopaše moju stazu, umnožiše mi muke, ne treba niko da im pomaže.

¹⁴Kao širokim prolomom naviru, i navaljuju preko razvalina.

Ma harpe s'est changée en deuil

¹⁵Strahote navališe na me, i kao vetar teraju dušu moju, i kao oblak prođe sreća moja. ¹⁶I sada se duša moja razliva u meni, stigoše me dani mučni. ¹⁷Noću probada mi kosti u meni, i žile moje ne odmaraju se.

¹⁸Od teške sile promenilo se odelo moje, i kao ogrlica u košulje moje steže me. ¹⁹Bacio me je u blato, te sam kao prah i pepeo. ²⁰Vičem k Tebi, a Ti me ne slušaš; stojim pred Tobom, a Ti ne gledaš na me.

²¹Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja; silom ruke svoje suprotiš mi se. ²²Podižeš me u vetar, posađuješ me na nj, i rastapaš u meni sve dobro. ²³Jer znam da ćeš me odvesti na smrt i u dom određeni svima živima.

²⁴Ali neće pružiti ruke svoje u grob; kad ih stane potirati, oni neće vikati. ²⁵Nisam li plakao radi onog koji beše u zlu? Nije li duša moja žalosna bivala radi ubogog? ²⁶Kad se dobru nadah, dođe mi zlo; i kad se nadah svetlosti, dođe mrak.

²⁷Utroba je moja uzavrela, i ne može da se umiri, zadesiše me dani mučni. ²⁸Hodim crn, ne od sunca, ustajem i vičem u zboru. ²⁹Brat postah zmajevima i drug sovama.

³⁰Pocrnela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege. ³¹Gusle se moje pretvoriše u zapevku, i svirala moja u plač.