Job 29
Les jours où Dieu veillait sur moi
Još nastavi Jov besedu svoju i reče: 2O da bih bio kao pređašnjih meseca, kao onih dana kad me Bog čuvaše, 3Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hođah po mraku, 4Kako bejah za mladosti svoje, kad tajna Božija beše u šatoru mom, 5Kad još beše Svemogući sa mnom, i deca moja oko mene, 6Kad se trag moj oblivaše maslom, i stena mi točaše ulje potocima, 7Kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici nameštah sebi stolicu: 8Mladići videći me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu,
9Knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja, 10Upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prijanjaše za grlo. 11Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim; i koje me oko viđaše, svedočaše mi 12Da izbavljam siromaha koji viče, i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne; 13Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me, i udovici srce raspevah; 14U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo, kao plašt i kao venac beše mi sud moj.
15Oko bejah slepom i noga hromom. 16Otac bejah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah. 17I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež.
18Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti, i biće mi dana kao peska. 19Koren moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noć na mojim granama. 20Slava moja podmlađivaše se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.
21Slušahu me i čekahu, i ćutahu na moj savet. 22Posle mojih reči niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja. 23Jer me čekahu kao dažd, i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.
24Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu, i sjajnost lica mog ne razgonjahu. 25Kad bih otišao k njima, sedah u začelje, i bejah kao car u vojsci, kad teši žalosne.