Job 10

Job parle dans l'amertume

Dodijao je duši mojoj život moj; pustiću od sebe tužnjavu svoju, govoriću u jadu duše svoje. ²Reći ću Bogu: Nemoj me osuditi; kaži mi zašto se preš sa mnom. ³Je li Ti milo da činiš silu, da odbacuješ delo ruku svojih i savet bezbožnički obasjavaš?

⁴Jesu li u Tebe oči telesne? Vidiš li kao što vidi čovek? ⁵Jesu li dani tvoji kao dani čovečiji, i godine tvoje kao vek ljudski, ⁶Te istražuješ moje bezakonje i za greh moj razbiraš?

⁷Ti znaš da nisam kriv, i nema nikoga ko bi izbavio iz Tvoje ruke. ⁸Tvoje su me ruke stvorile i načinile, i Ti me odsvuda potireš. ⁹Opomeni se da si me kao od kala načinio, i opet ćeš me u prah obratiti.

¹⁰Nisi li me kao mleko slio i kao sir usirio me? ¹¹Navukao si na me kožu i meso, i kostima i žilama spleo si me. ¹²Životom i milošću darivao si me; i staranje Tvoje čuvalo je duh moj.

¹³I sakrio si to u srcu svom; ali znam da je u Tebe. ¹⁴Ako sam zgrešio, opazio si me, i nisi me oprostio bezakonja mog. ¹⁵Ako sam skrivio, teško meni! Ako li sam prav, ne mogu podignuti glave, pun sramote i videći muku svoju.

¹⁶I ako se podigne, goniš me kao lav, i opet činiš čudesa na meni. ¹⁷Ponavljaš svedočanstva svoja protiv mene, i umnožavaš gnev svoj na me; vojske jedne za drugom izlaze na me. ¹⁸Zašto si me izvadio iz utrobe? O da umreh! Da me ni oko ne vide!

¹⁹Bio bih kao da nikada nisam bio; iz utrobe u grob bio bih odnesen. ²⁰Nije li malo dana mojih? Prestani dakle i okani me se da se malo oporavim, ²¹Pre nego otidem odakle se neću vratiti, u zemlju tamnu i u sen smrtni, ²²U zemlju tamnu kao mrak i u sen smrtni, gde nema promene i gde je videlo kao tama.