Иов 17

Надежда моя во гробе

Duh se moj kvari, dana mojih nestaje; grobovi su moji. ²Kod mene su rugači, i oko moje provodi noći u jadu koji mi zadaju. ³Daj mi ko će jamčiti kod Tebe; ko je taj koji će se rukovati sa mnom?

⁴Jer si od njihovog srca sakrio razum; zato ih nećeš uzvisiti. ⁵Ko laska prijateljima, njegovim će sinovima oči posahnuti. ⁶Učinio je od mene priču narodima, i postao sam bubnjanje među njima.

⁷Potamnelo je oko moje od jada, i svi udi moji postaše kao sen. ⁸Začudiće se tome pravi, i bezazleni će ustati na licemere. ⁹Ali će se pravednik držati svog puta, i ko je čistih ruku većma će ojačati.

¹⁰A vi vratite se svikoliki i hodite; neću naći mudra među vama. ¹¹Dani moji prođoše, misli moje pokidaše se, što imah u srcu. ¹²Od noći načiniše dan, i svetlost je blizu mraka.

¹³Da bih se nadao, grob će mi biti kuća; u tami ću prostreti postelju sebi. ¹⁴Grobu vičem: Ti si otac moj; crvima: Ti si mati moja, ti si sestra moja. ¹⁵I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti?

¹⁶U grob će sići, počinuće sa mnom u grobu.